Otvorila sam vrata sobe i provirila u hodnik. Odahnula sam vidjevši da nema nikoga ondje i da sam se mogla prošetati nekamo sama. Sinoć, prije nego sam otišla spavati, netko bi uvijek pratio moj korak. Morali su me čak otpratiti do sobe, a zamalo sam poludjela tada jer sam htjela da me ostave na miru.
Dobro sam znala da im je to bio posao, da im je to bilo naređeno, ali nisam mogla živjeti tako; pogotovo ne nakon što sam deset godinama sve radila sama, nakon što sam se snalazila bez ičije pomoći.
Jest da mi je bilo teško, pogotovo jer sam imala deset godina, ali radila sam od tada, pronalazila novac i preživljavala. Bilo mi je teško najviše pronaći krv koja mi je bila jako potrebna za preživjeti, ali kad sam se i oko toga snašla, naučila sam što znači živjeti.
Odlazila sam u teretanu, na borilačke vještine znajući da bi me neki vampir mogao napasti... ili pak napaljeni muškarac, a trebala sam se znati obraniti od nekoga. Sve dok me Feliks nije pronašao, mogla sam se obraniti od svih, ali vođa novorođenih je doista bio prejak za mene. Pitala sam se što bi se dogodilo da se Masha i on nisu pojavili na vrijeme.
Odmahnula sam glavom jer nisam htjela razmišljati o tome. Najvažnije mi je bilo pobjeći od sluga koji bi me nastavili pratiti sve dok ponovno ne bih otišla na spavanje. Čudila sam se što me nitko nije došao probuditi i donijeti mi, čak, doručak u krevet.
Naježila sam se na samu pomisao, te oprezno, polako, zatvorila vrata kako ne bih napravila neki zvuk. Laganim korakom sam se uputila niz hodnik moleći se u sebi da me nitko ne otkrije. Bojala sam se da ne bih mogla imati svoju privatnost niti na pet minuta ako me netko bude vidio.
Spustila sam se niz stepenice, ali čula sam glasove. Nisam shvaćala o čemu su razgovarali jer je meni ruski jezik bio nepoznat, ali vratila sam se natrag i ušla u prvu sobu koja mi se nalazila na putu kako bih se sakrila. Nagnula sam se na drvena vrata slušajući korake kako se udaljuju.
Otvorila sam polako vrata i, kad napokon nisam vidjela nikoga u blizini, istrčala sam što sam brže mogla. Požurila sam niz stepenice i, unatoč tome što sam čula i druge glasove, potrčala sam prema glavnom ulazu jer sam se htjela prošetati malo po dvorištu.
Spustila sam se niz stepenice i odahnula vidjevši da još nitko nije bio vani. Zapuhao je hladan vjetar, a ja sam, glupača, zaboravila kaput doma i izašla samo sa malo debljom majicom. Nisam se namjeravala vratiti natrag jer sam znala da bi me tada pronašli. Ovako ću se malo smrzavati, ali odlučila sam se ne obazirati na hladnoću.
„Gdje si krenula?“ –čula sam muški glas iza sebe.
Poskočila sam i naglo se okrenula. Odahnula sam vidjevši Feliksa kako me promatra prekriženih ruku na prsima. Gledao me pogledom ispod obrva, svojim bademastim velikim očima dok mu je duža kosica vijorila na vjetru. Unatoč tome što mu je išla preko očiju, nije se obazirao na nju već me nastavio fiksirati.
„Što ti radiš ovdje?“ –upitala sam ga.
„Nisi odgovorila na moje pitanje.“ –uzvratio mi je.
„Otišla sam se prošetati.“
„Sama?
Klimnula sam glavom.
„Bez kaputa?“ -uzvratio je nadureno.
Otvorila sam usta od iznenađenja.
„A morala sam pobjeći!“ –obranila sam se.
„Tko te ganja?“ –podignuo je obrvu. „Nisam osjetio opasnost!“
„Eh, to je zato što ne znaš koja je moja opasnost.“
Zbunjeno me promatrao.
„Sluge me prate cijelo vrijeme!“ –duboko sam uzdahnula. „Ne mogu tako!“
„Tek ti je prvi dan ovdje!“ –nadodao je iznenađeno.
„Znam! Ako sam već jučer poludjela, što će biti za tjedan dana?!“ –uzviknula sam. „Ako me želiš čuvati, čuvaj me od njih!“
Gledao me u tišini dok sam ja namrgođeno gledala u stranu. Kad sam krajičkom oka pogledala u njega, primijetila sam da ima maleni osmijeh na licu, a taj me osmijeh... očarao na trenutak, sve dok nije skinuo svoj kaput i prišao mi. Stavio ga je preko mojih ramena dok sam ga ja promatrala ravno u oči. Njegove su me smeđe oči privlačile. Vidjela sam u njima nešto što u drugim muškarcima nisam mogla vidjeti. Iako, moram priznati, nikada nisam gledala muškarca na drugi način, osim kao prijatelja.
„Je li ti ugodnije?“ –upitao me odmaknuvši se od mene.
Klimnula sam glavom.
„Tebi neće biti hladno?“ –upitala sam ga.
„Navikao sam se.“ –odgovorio je. „Ideš sa mnom?“
„Kamo?“
„Upoznati ostale čuvare.“
„Rado.“
Osmjehnuo mi se, a zatim smo se laganim korakom uputili prema kućici koja se nalazila iza našeg dvorca. Nisam shvaćala zbog čega čuvari nisu spavali s nama već u posebnom djelu, ali sigurna sam da su uživali puno više od mene.
„Koliko vas ima?“ –upitala sam ga sa zanimanjem.
„Sada nas je četiri, ali inače šest.“ –odgovorio je. „Gabriella ima dva čuvara, a druga dva su otišla sa Theodorom.“
„Mislila sam da vas ipak ima više; u slučaju da dođe do napada.“
„Znamo se obraniti, bez brige!“
„Oh, bez brige, ja se znam brinuti za samu sebe.“
„Vidio sam neki dan to.“
„Da me nisu napali s leđa, sredila bi ih!“
„Što misliš, da te nikada neće napadati s leđa, Anastasia? Znam da misliš da možeš sve, ali ne možeš, ok? Nisi dovoljno jaka, nisi upoznala dovoljno Svijet da bi se mogla obraniti od nekoga!“
Klimnula sam glavom i nasmijala se na glas.
„Da, jer se u deset godina nisam snašla, je l' da?“ –zakolutala sam očima i ljutito odmarširala od njega.
Čula sam kako je nešto promuljao na ruskom, ali nisam se obazirala na njegove riječi. Prišla sam vratima, otvorila ih i zakoračila u kuću bez Feliksovog prisustva.
„Feliks?!“ –plavokosa je djevojka provirila iz jedne prostorije.
Nakrivila je glavu, a ja sam ju pogledala od glave do pete. Bila je doista lijepa i elegantna unatoč tome što je bila čuvarica; vidjela sam to po njenom načinu držanja i odjeće koju je nosila. Plavu kosu je držala u punđu, a mene je promatrala svojim zelenim očima.
„Kseniya Petrova, ovo je Anastasia.“ –čula sam Feliksov glas iza sebe.
Razvukla je osmijeh od uha do uha i prišla mi. Ispružila mi je ruku.
„Drago mi je, princezo.“ –poklonila se.
„Zovi me Anastasia.“ –rekla sam joj odmah.
„Dobro došla, Anastasia.“ –čula sam muški glas.
Pogledala sam iza Kseniye i ugledala visokog, mišičavog muškarca u Mashinoj blizini. Duža smeđa kosa padala mu je niz lice, a šiške su mu prelazile preko smeđih očiju.
„Maxim Nikitin, na tvojoj usluzi.“ –uzvratio je. „Ali možeš me zvati Max, poput svih!“
„Drago mi je, Max.“ –osmjehnula sam mu se.
„Raskomoti se.“ –Kseniya mi je pokazala prema prostoriji iz koje su oni izašli.
Klimnula sam glavom i prošla kraj njih skidajući Feliksov kaput. Stala sam na ulazu kako bi mu ga vratila. Naši su se pogledi susreli, ali imala sam osjećaj kao da bi moglo doći do neke svađe da smo se nastavili gledati, pa sam skrenula pogled i otišla sjesti na trosjed.
„Jesi li gladna?“ –upitala me Kseniya podizajući staklenu čašu sa crvenom tekućinom unutra.
Odmahnula sam glavom.
„Kako si se snašla ovdje?“ –upitao me Maxim.
„Zapravo...“ –počešala sam se po kosi. „Nisam ni imala priliku upoznati se sa svime ovime jer smo se vratili dosta kasno, pa sam razgledala samo unutrašnjost dvorca. Ali... Ako me sluge nastave pratiti iz sekunde u sekundu, mislim da ću poludjeti!“
„Kako će ti tek biti kad te Masha i Feliks budu pratili?!“
„S njima će biti zabavnije – valjda. Barem ću pričati s njima o svemu, a ne samo o tome što želim, a što ne želim!“
Nasmijao se, a ja sam duboko uzdahnula.
„Teško je naviknuti se na takvo što nakon što sam deset godina živjela potpuno drugačije.“ –promrmljala sam.
„Naviknut ćeš se.“ –rekla je Kseniya. „Neće biti tako teško!“
Slegnula sam ramenima.
„Je li se dogodilo nešto da ste došli ovdje?“ –upitala je Masha.
„Zašto bi se nešto trebalo dogoditi?“ –nakrivila sam zbunjeno glavu.
„Još nije vrijeme da Feliks i ja pazimo na tebe.“
„Našao sam ju kako luta dvorištem. Sama!“ –nadodao je Feliks.
Zakolutala sam očima. Mislila sam da su shvatili koliko je teško za mene naviknuti se na ovakav život; na život pun novih pravila u kojima ja nisam mogla raditi ništa bez nečije pratnje, ali prevarila sam se. Znala sam da su se brinuli jer im je to bio posao, ali ako mi u deset godina nije bila potrebna ničija pomoć, zašto bi bila sada.
Dignula sam se sa trosjeda i izašla vani bez pozdrava. Bila sam ljuta na Feliksa. Jednom se ponašao kao da me razumije, a u drugom trenutku je radio svoj posao.
„Mrzim kad se netko ponaša prema meni kao da sam princeza.“ –uzvratila sam nadureno.
Znam da sam bila princeza i bilo je normalno da su se svi ponašali na takav način, ali nakon deset godina što sam bila... obična, ne mogu se naviknuti na ovako veliku pažnju.
Komentari (21) On/Off
