Obukla sam svoj crni kaput, zakopčala ga i izašla iz sobe s namjerom da se odem prošetati po dvorištu. Znala sam da moram, ovoga puta, pripaziti kamo hodam jer je Gabriella danima bila ljuta na mene, a Feliks i Masha me ovoga puta nisu ispuštali iz vidika. Htjela sam biti sama i nisam ih namjeravala probuditi samo kako bi me pratili, kako bi se moja tetka osigurala da budem dobro. Namjeravala sam biti dobra... ovoga puta.
Spustila sam se niz stepenice, tiho, kako nikoga ne bih probudila. Morala sam biti oprezna jer je ipak bilo rano ujutro, a samo su sluge mogle biti budne u ovo doba, kad sam ja namjerno odlučila prošetati.
„Anya?“ –čula sam svoje ime.
Vratila sam se natrag na kat i pogledala otkuda dopire muški glas, a onda sam otkrila da su vrata knjižnice bila otvorena. Duboko sam uzdahnula i laganim se korakom uputila prema njima.
Progurala sam ih i ugledala Theodora kraj prozora. U ruci je držao knjigu dok mu je plava kosa padala niz lice. Pogledao me krajičkom oka, a ja sam se naježila. Njegov mi je pogled bio jeziv; zbog toga sam ga u posljednjih tjedan dana neprestano izbjegavala ili bih pak na kratko razgovarala s njime. Nešto mi nije pasalo kod njega; plašio me, a to sam mrzila. Mrzila sam se osjećati... ugroženo.
„Theodor.“ –zatvorila sam vrata. „Što te dovodi ovdje, u Gabrielline odaje?“
„Čitanje.“ –pokazao mi je knjigu i stavio ju na stol. „Kamo si krenula?“
„Prošetati se.“
„Feliks i Masha idu s tobom?“
„Mislila sam otići k njima sada. Zašto?“
„Pitam, iz čiste znatiželje. Ne želim da se nešto dogodi posljednjoj dami Powell naraštaja.“
Klimnula sam glavom, pogledala u drugu stranu i prošla rukom kroz kosu ne znajući što učiniti... ili reći.
„Znam se brinuti za sebe!“ –spomenula sam ono što sam inače govorila svima.
„Znam.“ –klimnuo je glavom. „Ali svejedno moramo paziti na tebe.“
„Dobro.“
„Nisam imao prilike popričati s tobom o svemu što se dogodilo.“
„A što se dogodilo?“
„Pa... O svemu što se dogodilo nakon što smo te izgubili?“
„Deset godina bez svega ovoga mi je puno pomoglo. Znam se snaći bez ičije pomoći, ali očito je to svima teško za shvatiti!“
„Kao što sam rekao, želim se pobrinuti da budeš sigurna.“
Slegnula sam ramenima.
„Usput...“ –pogledao me ozbiljnim izrazom lica. „Tvoj zaručnik sutra navečer dolazi na večeru.“
Zbunjeno sam gledala u njega ne shvaćajući što je rekao. Učinilo mi se da je rekao zaručnik, ali bilo je moguće da sam krivo shvatila. Morala sam se osigurati da sam krivo shvatila.
„Zaručnik?“ –osmjehnula sam se.
„Sigurno si upoznala Sashu Tarasova.“ –rekao je.
„Koji bi bio moj... zaručnik?“
„Tako je. Za tjedan dana imate zaruke!“
Nasmijala sam se i odmahnula glavom, te prekrižila ruke na prsima.
„Šališ se?“ –upitala sam ga osmjehom.
Pogledao me ozbiljnim izrazom lica, a ja sam šokirano raširila oči. Nisam mogla vjerovati da je govorio istinu, da sam bila zaručena za nekoga čije sam znala samo ime. Bila sam... zaručena za nekoga koga nisam voljela. Bila sam zaručena za nekoga kojemu nisam ja rekla da već je to učinio netko osim mene.
„Nema šanse!“ –odmahnula sam glavom i istrčala iz one prostorije.
Žurila sam se prema Gabriellinoj sobi. Nije me bilo briga što je vjerojatno još spavala. Trebala sam ju pod hitno. Trebala sam znati što se događalo i zbog čega sam bila zaručena za nekoga koga uopće nisam znala.
„Gabriella!“ –otvorila sam vrata, a ona se naglo dignula s kreveta.
„Što je bilo?!“ –upitala me preplašeno.
„Kakve su to zaruke?!“
„Zaruke?!“
„O kakvim je Theodor zarukama pričao?!“
„O čemu pričaš?!“
„Rekao je da se moram udati za Sashu. Je li to istina?“
Nakrivila je glavu i zbunjeno me gledala.
„Jesi li sigurna da je to rekao?“ –upitala me.
„Da.“ –uzviknula sam. „O kakvim zarukama je pričao?!“
„Ne znam, Anastasia. Idem ga odmah pitati!“
Zaklopila sam oči i duboko uzdahnula. Osjetila sam vjetar jer je prošla kraj mene i izašla iz sobe. Rukama sam prošla kroz kosu, te izašla odande. Potrčala sam niz stepenice. Morala sam razgovarati pod hitno s nekime, a znala sam, pretpostavljala – zapravo, da bih mogla o tome pričati sa Feliksom ili Mashom. Eva je trenutno bila previše daleko, a trebala sam odmah razgovor.
Potrčala sam što sam brže mogla iza dvorca, u kući u kojoj su čuvari spavali. Vrata su, na sreću, bila otvorena. Zakoračila sam u hodnik i čula smijehove u dnevni boravak.
„Feliks, ne budi glup!“ –rekao je Kseniya. „Posljednji put kad si to napravio si zamalo izgubio život!“
„Zamalo, ali nisam!“ –nadodao je smijajući se.
„Ozbiljna sam. Zabrinut ću se za tebe ako budeš razmišljao da to učiniš!“
„Oh, milyi*, znaš da se ne trebaš brinuti za mene! Meni se nikada ništa neće dogoditi!”
„Mrzim kad se tako ponašaš!“
„Znam da me voliš.“
„Nažalost!“
Stajala sam kraj otvorenih vratiju osječajući kako ne pripadam ondje. Spustila sam pogled i izašla u tišini nadajući se da neće čuti udarac. Pokušala sam biti što sam tiša mogla, a zatim duboko uzdahnula i odmahnula glavom. Osjećala sam se jako čudno nakon što sam čula njihov razgovor. Činilo se da su imali odličan odnos... imali su ono što on nije želio imati sa mnom.
„Anya?“ –Maximov glas me prekinuo iz razmišljanja.
„Hej!“ –pogledala sam ga nacerivši mu se.
„Što radiš ovdje?“
„Uhm... Došla sam... ovaj... eto... ma zaboravi da si me vidio ovdje, ok?“
„Ali, Anya...“
Osmjehnula sam mu se, prošla kraj njega i potrčala niz stepenice. Laganim korakom sam se uputila malo dalje od one kuće. Htjela sam sjesti kraj jezera, koje sam vidjela kroz prozor. Znala sam da se ne bih trebala udaljiti, a ondje su me lako mogli pronaći, ako me uopće budu tražiti što je bilo lako moguće.
Nije mi dugo trebalo do ondje, pa sam sjela ispod stabla i podignula pogled u sivkasto nebo dok mi je kosa vijorila po zraku. Duboko sam uzdahnula i zaklopila oči. Neprestano mi se u glavi ponavljala scena u kojoj su se Kseniya i Feliks zabavljali zajedno, a sa mnom se uvijek drugačije ponašao... ozbiljnije.
Htjela sam biti djevojka zbog koje će se smijati. Htjela sam biti djevojka kojoj će podariti osmijeh i uživati s njome.
„Jebote, Anya, što je tebi?!“ –upitala sam samu sebe. „Ne smije ti biti stalo do njega na drugi način! Ne – smi – je!“
Odmahnula sam glavom i otvorila oči. Uzviknula sam vidjevši Feliksa ispred sebe.
„Jebote!“ –proderala sam se, dignula sa poda i ljutito ga gurnula. „Jesi li ti normalan?!“
Nasmiješio se.
„Očito nisi.“ –zakolutala sam očima, uzdahnula i rukom prošla kroz kosu.
Prekrižila sam ruke na prsima gledajući u pod. Osjećala sam se drugačije, pa ga nisam željela pogledati u oči. Jesam li ja to možda osjećala ljubomoru?! Jesam li ja to bila ljubomorna na Kseniyu jer se mogla družiti s njime onako kako ja nisam smjela?
„Max mi je rekao da si bila kod nas.“ –uzvratio je. „Nešto si me trebala?“
Odmahnula sam glavom.
„Što si radila onda ondje?“ –nakrivio je zbunjeno glavu.
Iznenadila sam se i udostojila ga pogledati u oči.
„Zapravo...“ –promrmljala sam. „Trebam razgovarati s nekime.“
„O čemu?“ –upitao me sa zanimanjem.
Odmahnula sam glavom.
„Možda ti nisi najbolja osoba za razgovor.“ –nadodala sam.
„Zašto to misliš?“ –izgledao je ljuto zbog toga što sam rekla.
„Trebam ženski razgovor.“
„Mogla bi pokušati sa mnom!“
„Jedino ako se ne želiš pretvoriti u curu na trenutak.“
„Daj, hajde, Anastasia, reci u čemu je problem!“
Kad sam bolje razmislila, jedino me on uvijek zvati Anastasia. Svi ostali bi me većinom nazivali Anya, ali on nikada.
„Anastasia!“ –ponovio je moje ime.
„Zaručena sam.“ –promrmljala sam.
Podignuo je obrvu.
„Kako to misliš?“ –upitao me iznenađeno.
„Zaručena sam.“ –ponovila sam. „Theodor je rekao da se moram udati za Sashu! Zamisli! Rekao je da se moram udati za Sashu, a znam samo kako se zove i ništa više!“
„Možda si krivo skontala.“
„Mislim da takvo što ne bih izmislila, Vasiliev!“
Slegnuo je ramenima. Odmahnula sam glavom.
„Znala sam da je loše razgovarati s tobom.“ –podignula sam obje ruke i udaljila se od njega.
Iznenada me uhvatio za lijevu ruku, za onu koja mi je bila ranjena i koja me ponekad znala zaboljeti. Zasiktala sam i povukla ju natrag.
„Još te boli?“ –nakrivio je glavu.
Odmahnula sam glavom, a on je na to zakolutao očima i nježno prstima prešao preko mojih rana. Osjetila sam ugodan osjećaj kako mi prolazi tijelom. Bio je nepoznat, kao onaj za kojem sam pomislila da je bila ljubomorna, samo što je ovaj bio puno... ljepši.
Podignula sam pogled prema njemu i tek tada shvatila da me gledao ravno u oči, dok mi je milovao ožiljke koji bi me svatko toliko zapeckali, ali nisam se žalila. Njegov me dodir umirio.
